Dan je divan, oblaci kao paperjasti jastuci, lagano klize, lagano se pomeraju, odlaze. Sediš pored mene, čavrljaš nešto, klimam glavom, vruće mi je. Otkud ova vrućina danas, ma nije tako toplo. Joj sad shvatam, pa ja gorim od tebe, dodirujemo se butinama, izgoresmo bre, ako ko prinese šibicu, biće vatre. Naslanjam se, nageta si napred slušaš pažljivo, prelazim rukom preko leđa, spuštam prste lagano niz kičmu. Uvijaš se, nećeš da se primeti da ti prija, goriš. Šapućem ti na uvo sad vidi kako je meni, kad ja gorim, znojim se. Dok šapućem lagano dodirujem usnama ušnu školjku, kako bi se sad zagnjurila u moje rame, ne ide ima mnogo ljudi oko nas. I tako je uvek sa nama uvek se igramo, sa osećanjima, valjda da vidimo dokle to ide. Ma kad si tu lako je, dovoljan je i dodir, vidiš da sam tvoj.
Volim ove naše igre, lagano izgaranje, milovanje pogledom, uživamo…
Prva verzija je napisana 2015 godine
Sekulić Mirko 
